САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ / 21.02.2021.

Зоран Ђорђевић

члан Председништва Српске напредне странке

Од 22. априла 1945. године – када су последњи међу преживелим јасеновачким логорашима кренули у очајнички пробој из једног од најужаснијих логора смрти које су нацистичка Немачка и њени савезници били успоставили на територији окупиране Европе – историографија се монструозним чињеницама у вези са логором Јасеновац бавила на различите начине, углавном спорадично, а недовољно – и са суштинског и са фактографског аспекта свакако, трудећи се да ужасе те патологије и бестијалности представи у складу са тада важећим принципом на територији бивше СФРЈ – братством и јединством – и увек релативизујући наказност и злочиначку основу усташког режима кроз форму изједначавања са свим осталим квинслишким и војним режимима и формацијама које су постојале на територији некадашње Краљевине Југославије.

Такав приступ, не само историјске науке, него и наметнуте колективне свести свим братским народима и народностима у СФРЈ, уз догматску искључивост једнопартијског, комунистичког интернационализма, одразио се и на све области друштвеног живота и стваралаштва, па тако и на кинематографију, на коју је у бившој нам заједничкој домовини државни апарат обраћао нарочиту пажњу, трудећи се да и филмску индустрију максимално искористи у сврху пропаганде владајуће идеологије и култа личности друга Тита.

Распадом последње велике Југославије, повампирењем усташтва у Хрватској, а нарочито после догађаја који су уследили и који су, у много чему, имали имали свој узор у фашистичкој политици тзв. НДХ (протеривање 250.000 Срба из Хрватске, највеће етничко чишћење на територији Европе после Другог светског рата, на које је та иста Европа остала нема и без икакве помена вредне реакције, само на то да подсетим) долази до промене у начину на који се приступа проблему злочина над Србима у време усташке страховладе и историјска наука тај период почиње да сагледава објективније и неоптерећена идеолошким и, да то назовем савременим речником – икаквим другим захтевима тзв. политичке коректности.

Пишу се и објављују многобројна историјска дела, снимају се документарни филмови, организују се научни скупови, а чињенице се тумаче објективно и веродостојно – тако да више нико у свету нема никакве дилеме о томе да ли су, рецимо, ужасни призори оргијања и злочињења усташа, из филма Лордана Заферановића Окупација у 26 слика – само уметничка имагинација и покушај аутора да зверско у човеку искаже бруталношћу измаштаног, или су, заправо, чиста фактографија, детаљан и прецизан приказ патолошке поремећености једне лудачке, усташке идеологије.

Као што се, верујем, нико данас не може сматрати неупознатим, ако је желео да то сазна и о томе да се информише, са 57 начина (!!) на који су усташе у Јасеновцу практиковале да убијају тамо заточене Србе, Јевреје и Роме, како је то прецизно описао проф. др Гидеон Грајф, један од водећих израелских стручњака за злочин холокауста, у својој књизи под називом Јасеновац – Аушвиц Балкана.

Грађани Србије су, 76 година после оног 22. априла 1945.године, последњег дана постојања Јасеновца, последњег дана у коме је 1103 јасеновачка мученика изгубило живот покушавајући да се домогне слободе, јуче били у прилици да, гледајући филм Гаге Антонијевића Дара из Јасеновца, бар донекле појме како је изгледао тај пакао на земљи, то губилиште које је однело хиљаде и хиљаде живота, међу којима и преко 22 000 живота само српске деце, чија је једина кривица била што су као Срби рођени.

Филм никога није оставио равнодушним, сигуран сам. Као што сам сигуран и у то да његова суштина, као и његова порука, у себи не носе никакву пропагандну, нити било коју другу поруку – како то понеки, не само у свету него и у региону, па чак и у Србији – желе да представе, осим чисте истине, осим факата, аргументованих и доказаних – сваком оном ко жели и има храбрости да их чује. И види. О уметничким дометима не могу квалификовано да судим, нити се то усуђујем, али ако је, како је то један песник рекао – овај чвор у грлу и гука у дробу – оно што осећам и данас, после гледања филма, сигуран сам да Дара из Јасеновца представља прекретницу у много чему.

Држава Србија је, на иницијативу председника Александра Вучића и уз његову помоћ и подршку сваке врсте, јуче, самој себи, овај пут и филмом, поручила оно што нама пријатељски, састрадални и у мучеништву сабратски јеврејски народ већ деценијама поручује: Никад више!

СЛУЖБА ЗА ИНФОРМИСАЊЕ

СРПСКА НАПРЕДНА СТРАНКА